Generacije sigurno pamte industrijske gigante ponosne crnogorske privrede. Sudbina nekih od njih je mogla da bude bolja, ali, sve ono što je usled procesa loše privatizacije, likvidacije, ili stečaja ostalo iza mnogih jesu samo sablasno oronule napuštene zgrade fabrika koje su hranile cijelu Crnu Goru. Danas se toga bivši radnici, roditelji i građani jedino mogu sjećati sa sjetom. Neki od njih još vode bitku za svoja prava, protesti su sve češći i kao da niko ne mari, dok se sa druge strane prioritet daje turizmu.
Sagovornici „Dana” smatraju da je Crna Gora imala dobre uslove za razvoj industrije, ali da je lošim upravljanjem i pogrešnim vođenjem politike došlo do njenog gašenja.
Predstavnik bivših radnika KAP-a Nikola Raković sjeća se da je plan bio da se izgradi što više fabrika i da se zaposli što više ljudi, ali da je privatizacija zatvorila većinu fabrika.
– Fabrike su se zatvarale, radnici otpuštali, a za to niko nije odgovarao. Sve je krenulo sa smanjenjem plata a sa takvim stavom se namjeravalo da budemo konkurentni na tržištu. Međutim, od toga nije bilo ništa, fabrike su zatvarane a porodice ostajale bez ikakvih prihoda – sjeća se Raković.
Sve je rađeno, kako tvrdi, da fabrike ne prosperiraju.
– KAP je godišnje znao da Crnoj Gori donese prihode u iznosu od 360 miliona. To je bila radnička klasa koja je sa pjesmom u treću smjenu dolazila, to su bili radnici koji su pod sankcijama htjeli da održe fabriku u proizvodnji. Ti ljudi su stečajem istjerani napolje – kazao je Raković.
Treba razviti, kako je naglasio, projekat koji će da doprinese proizvodnji na svim poljima, ali treba stati na kraj tajkunima koji uništavaju crnogorsku proizvodnju.
Predsjednik NVO Udruženje manjinskih akcionara „Radoja Dakića” Milan Vukčević smatra da je u državi industrija zapostavljena i da jedino što funkcioniše jeste „kazino ekonomija”.
– Uzima se od siromašnih i daje se tajkunima, a radnici danas žive na račun svojih potomaka. Jasno je da ovakav način vođenja ekonomije nije pravičan. Oslobađati od poreza ljude koji su u Crnu Goru došli kao neki investitori, a od naroda uzimati je apsurdno – kazao je Vukčević.
On je naglasio da je firma „Radoje Dakić” odavno oskaćena.
– Iz fabrike je sve odneseno, 1.600 mašina je polomljeno i dato na otpad. Ostali su samo radnici koji i dalje traže svoja prava, svoja potraživanja – kazao je Vukčević.
Da je sudbina lošeg upravljanja preduzećima očigledna, govori i slika brojnih crnogorskih preduzeća koja su prodana ili su u stečaju. U Beranama je zatvorena jedna od najvećih fabrika za proizvodnju papira – celuloze, u čiju grupu spadaju i fabrika kože „Polimka” i fabrika za proizvodnju guma „Guminig”. Srušena je fabrika cigala „Ciglana”. U Bijelom Polju privatizovana je fabrika obuće „Lenka”, a zatvorena je i vojna fabrika „Prva petoljetka”, a čuveni Vunarski kombinat – Vunko je otišao u zaborav. Fabrika „Gornji Ibar” iz Rožaja skoro deset godina je u stečaju. Pljevaljska firma „Velimir Jakić” je privatizovana, dok fabrike Titeks u Murini i Gusinju takođe ne rade. Plav je ostao bez čuvenog hotela Plavsko jezero. U Mojkovcu je zatvoreno veliko drvno preduzeće „Vukman Krušćić”, a više ne radi ni rudnik Brskovo. Fabrika FAK iz Kolašina za proizvodnju alu-čeličnih užadi takođe je zatvorena kao i Javorak u Nikšiću. Na Cetinju ne rade fabrika rashladnih uređaja Obod i fabrika obuće Košuta. Ulcinjska Solana je u stečaju. U Podgorici ne rade Mljekara, „Radoje Dakić”, Duvanski kombinat, “Marko Radović”.A.Đ.